Европа је у грчкој митологији кћи феничанског краља Агенора. Била је веома лепа. И та њена лепота привукла је Зевса, који се због ње претворио у бика, украо је и на својим је леђима однео на Крит. Гдје ју је и оженио. И она му је родила тројицу синова: Минос ће касније постати критски краљ, Радамант краљ Киклада и Сарпедон ликијски кнез. На Криту је Европа слављена под именом: Хелотида.
Е, по тој, митолошкој Европи назван је континент Европа. Површином је (10.400.000 километара квадратних) мали континент. Од ње је само Аустралија мања. Њено становништво (око 667.000.000, по попису из 2001. године) чини око седмину светског становништва. Окружена је Северним леденим океаном, Атлантским океаном, бројним већим и мањим морима, као и планином и реком Урал. И богата је водом: рекама (и многим пловним, наравно), речицама, мањим језерима (мањи је број већих и великих), термалним водама. Трећину површине прекривају шуме, трећина су обрадиве површине. Поседовала је и поседује и знатна рудна богатства. Дакле, имала је и има свега. И никад јој не беше доста.
Историја човека на тлу Европе почиње пре отприлике 40.000 година. А тај је наследио, односно прогнао и уништио неандрталца. И остао, множио се, ширио и тако завладао Европом.
Наравно да је ово само кратка верзија историје Европе. А она ће бити, верујем у то, једног дана померена у дубину поменутих година. И промењена у односу на ову коју данас учимо. Као што је кроз целу историју и мењана. У складу с прохтевима победника. Од којих се један давно учврстио на победничком постољу и незамењиво влада – Ватикан. Римска католичка црква. И не само да она великим делом Европе влада, него су њене хришћанске „вредности“ и крстом и мачем, касније и пушком, ножем и маљем пронели, у крви наметали, покрштавали, и по Европи и широм света „дични“ крсташки синови Европе.
Кроз историју је било покушаја да се она, често расцепкана (па само је 60 изворних језика на континенту), уједини. Да се уједини у једно царство: келтско, варварско, византско, Свето римско, Наполеоново, Аутроугарско… Да се уједини у један рајх (први, други, трећи, свеједно који), у једну Европу… И никад она да стане.
Европа би да заборави да су сви изми њени изуми, односно англосаксонски: и феудализам, и колонијализам, и расизам, и капитализам, и нацизам, и фашизам, и комунизам, и анархизам, и шовинизам… Као што су њени пројекти и Совјетски Савез, и Југославија, и Чехословачка… Европа би да заборави да победа над Наполеоном није њена, да победа над Аустроугарском није њена, да победа над фашизмом није њена. Она је само учествовала. И то увек на крају. Или кад је морала. Али не заборавља да њено дело (и дело њеног чеда Америке, чије је сада она чедо; какво је то чудо еволуције!) рушење Совјетског Савеза, да је њено дело (и дело њеног чеда Америке, такође) разбијање Југославије. За које је знала да не може да протекне без крви, без жртава. Јер шта се друго у једном таквом грађанском, и верском, рату могло очекивати осим крви и жртава?! Европа се смејала и данас се смеје у лице тим жртвама. Она се смеје у лице прогнанима, избеглима. И смеје се у лице историји као науци.
Чињеница јесте да је Европа изнедрила човечанству безбројне и несагледиве вредности културе и науке. Али Европа данас нема ни некадашње културе, ни некадашњих уметника, ни научника. Европа је данас уморна, тешка, компликована од силних закона, уредби, одредби, оптерећена кризама на свим пољима људских делатности. Али увек спремна да се одазове позивима да пошаље своје синове да оду на безбројна ратишта света. Као некад. Кад беше лепо башкарити се по Њу Делхијима, Каирима, по лововима на тигрове…
И на крају, човеку дође да честита Европској комисији, колегијуму… незнам ни коме, на претњама због најмањих ситница. Замислите ви то! А за близу пола милиона прогнаних Срба – никоме ништа. Појела маца!
Европа! Како то горди звучи! Заиста је време да се Европа суочи са својом прошлости. Нема јој друге. Како год то било и гордо и горко.
