Почело је као што све друге афере у Србији почињу, новинским текстом испод наслова „Скандалозно: Миша Вацић, портпарол десничарског покрета 1389, осуђиван због различитих кривичних дела, од пре два месеца запослен је у Канцеларији за Косово и Метохију“, пише Њузвик (Newsweek.rs) у тексту о Миши Вацићу, познатом десничарском активисти, као и о некадашњим давним, али и скоријим актуелним догађајима који прате деловање овог политичког активисте.
Старији грађани Србије памте вицеве у форми питања, упућеног редакцији совјетског Радио Јеревана, и одговора који је увек почињао са „У принципу јесте, али…“. Типичан пример је: „Да ли је истина да је Иван Иванович у Москви на лутрији добио аутомобил? У принципу јесте, али није Иван Иванович, него Сергеј Сергејевич, није у Москви, него у Владивостоку, није аутомобил, него бицикл и није га добио на лутрији, него су му га украли!“
Тако некако је и цитирана вест о скандалу – „у принципу тачна, али…“
Ко је, уопште Миша Вацић?
РАТКО МЛАДИЋ И ДРУГИ РАНИ РАДОВИ
Рођен 1985. у Београду, младост је провео у Немачкој јер је његов отац водио представништво „Јата“ у Диселдорфу. Вацић је тамо завршио вишу економску школу, а по доласку у Београд, уписао се и на Правни факултет, где је после три године стекао титулу „правника“.
Политички се ангажовао у осамнаестој години, лепећи са другом по новобеоградским бандерама карте Србије у границама за које је веровао да јој припадају. Биле су, каже у разговору за Њузвик, даље од радикалске линије Вировитица – Карловац – Карлобаг.
Каже још, у том разговору, разоружавајуће спонтано, да је историја Србије његова фасцинација од детињства, а да је он „рођен да живи у неко друго време…. у доба части, јунаштва, поноса и искрености“, у време Немањића, рецимо.
Мало-мало, па кад помене Србију, каже „очување достојанства“, јер је Србија сада понижена, нападнута, обесправљена, увређена… Лепљење постера са ликом Ратка Младића 2004. године природна је, по њему, последица таквог уверења, као и прилазак Покрету 1389 наредне, 2005. године.
ТОМИНИ ПИОНИРИ МАЛЕНИ
Покрет 1389 припада спектру удружења која као свој циљ истичу „заштиту српства“. Организациони и идеолошки узор све те групе налазе у Образу и Српском сабору Двери, насталим на таласу антикомунизма деведесетих година прошлог века на Филозофском, односно Филолошком факултету у Београду, а под јаким утицајем СПЦ. Не улазећи у финесе, суштина њиховог програма била је борба с „непријатељима Србије: ционистима, усташама, муслиманским екстремистима, шиптарским терористима, педерима, сектама и наркоманима“. Припадници Образа по том су основу активно учествовали у бруталном разбијању прве геј параде и њених учесника 2001. године…
Удружење грађана 1389, међутим, настало је 2004. године као неформални подмладак ДСС, да би се после губљења утицаја ове странке прибили уз радикале. Умереније реторике и без учешћа у насилним акцијама (или бар нису ухваћени!), његови чланови у први план истакли су бригу за Србе на Косову и Метохији, али су негирање геноцида у Сребреници, противљење Хашком трибуналу и „очување традиционалних вредности српства“, односно хомофобија, задржани као одреднице система вредности. Изворно удружење поделило се 2008. године на Покрет 1389 и Српски народни покрет 1389 (неформални лидер овог другог постао је Миша Вацић), а неки аналитичари ову деобу повезују са одвајањем СНС од радикала. Тврди се (да ли злонамерно?) да је Вацићев покрет „партијска омладина СНС“.
КАЗНЕ И ОСУДЕ
Потписник ових редова са члановима поменутих организација не дели погледе на садашњост и будућност Србије, а за разлику од њих, ни за прошлост не мисли да је сјајна. Такође, потпуно се разликујемо и у схватању људских и мањинских права. Али мора да посведочи да су му Срби на Косову често помињали помоћ, најчешће у храни, коју су добијали од СНП 1389.
У јавности се, међутим, више говорило о њиховим митинзима у Београду, од оних посвећених Косову, како самосталних тако и са политичким странкама, преко „породичних шетњи“ уочи геј парада, и анти-НАТО скупова, до протеста због хапшења Радована Караџића. На овим последњим учествовао је, врло активно, и тада јединствени СРС, који су, због оправданог одсуства Војислава Шешеља (био у Хагу) водили Томислав Николић и Александар Вучић.
„Ми, припадници српског народа, морамо ради свог биолошког и цивилизацијског опстанка устати против издајничке политике и величати српске јунаке Радована Караџића и Ратка Младића“, говорио је Вацић тада.
Уочи геј параде 2009. године, 20. септембра, из порте Храма Светог Саве Миша Вацић је приведен у станицу полиције у центру града – каже: на превару, рекли су му да генерали МУП желе са њим да продискутују безбедносни аспект параде – одакле га је судија за прекршаје експресно упутио на тридесет дана у Падинску скелу. „Прекршио је закон о окупљању грађана, пошто је, упркос забрани полиције, покушао да организује скуп у центру Београда.“
„Мишо, хвала ти и издржи! Србија је уз тебе“, подржавао га је јавно Владимир Ђукановић, сада утицајни посланик СНС.
А готово тачно пре две године, 17. фебруара 2015, пресудом Апелационог суда правоснажно је осуђен на седам месеци затвора условно на две године јер је припаднике геј популације уочи Параде поноса 2009. називао „изопаченим и девијантним људима“ и јер је штампао 229 налепница с текстом „Нећемо геј параду, хоћемо патриотску владу“, зато што је при претресу његовог стана нађен пиштољ и јер је „силом спречио полицијске службенике у вршењу послова јавне безбедности“. Вацић цео процес сматра монтираним и пориче да је поседовао пиштољ, а што се „спречавања полицијских службеника“ тиче, на интернету постоји снимак начињен 8. децембра 2009. године: два полицајца покушавају да Вацића угурају у службени „фијат пунто“, али се он не да…
Један од Вацићевих адвоката, док се предмет још налазио у Првом основном суду, био је Александар Ђорђевић. Три месеца касније, у октобру 2013. године, постављен је на чело БИА.
У међувремену, Уставни суд је 2012. покушао да забрани рад Српског народног покрета 1389…
ИЗБОРНА АВАНТУРА И ПОСЛЕДИЦЕ
У то време је СНП 1389 свакодневно присутан на политичкој сцени, а његов лидер Миша Вацић редован саговорник новинара и учесник телевизијских панела. Код наивнијих, такав третман лако доводи до ситуације у којој се превиђа инструментализација од стране већих играча, а его расте, па Вацић и другови одлучују да учествују на изборима 2014. године. Све у свему, доживели су фијаско. Миша Вацић оценио је да су, „упркос великој енергији и преданом раду припадника покрета, резултати катастрофални“ и истакао да „за пораз не криви никога другог до себе, као вођу који је покрет повео у изборну авантуру“, па је – поднео оставку.
Према оценама коментатора Е-новина, које националистичкој десници, најблаже речено, никако нису били наклоњене, овим гестом Вацић је „показао већу одговорност него неки лидери тзв. демократских странака у Србији“.
После тога, напустио је покрет и посветио се приватним стварима, а онда је, каже Вацић за Њузвик, одлучио да се за достојанство Србије бори кроз систем.
У новембру 2016, Марко Ђурић, директор владине Канцеларије за Косово и Метохију и потпредседник Српске напредне странке (кроз цео политички живот Мише Вацића провлачи се СНС), дао му је посао у Канцеларији, а крајем јануара, после кампање у медијима, и писма неколико организација за заштиту ЛБГТ и људских права, Марко Ђурић му је уручио отказ.
Да ли је правда тријумфовала?
Само делимично.
СРБИЈА ЈЕ ДРУГА ПРИЧА
Особе нетолерантне, без разумевања за потребе мањина, милитантне чак и само на вербалном нивоу, свакако не могу да допринесу бољитку заједнице на местима са којих се том заједницом управља. Миша Вацић стога није за јавни посао у уређеној земљи.
Али у Србији, то је друга прича.
Јесу ли други, сада на високим положајима, лепили плакате са именом Ратка Младића по београдским улицама и је ли то истовремено и порицање Сребренице?
Јесу!
Јесу ли други, стицајем околности и захваљујући својим социјалним вештинама тренутно на истакнутим положајима, давали хомофобне изјаве и противили се геј паради?
Јесу! Молим лепо!
Да ли је „портпарол десничарског покрета“ у вести с почетка овог текста професионална одредница или денунцијација и да ли „осуђиван због различитих кривичних дела“ уз име Мише Вацића има исто значење као кад је написано уз штићеника државе Салета Мутавог?
Хоће се рећи да у државном апарату има и већих десничара, и већих хомофоба, и осуђиваних за озбиљнија дела него што је Миша Вацић.
Узгред, њему, такав какав је, ј е с т е било место у Канцеларији за КиМ, кад већ таква канцеларија постоји. Јер само такви, који би „да живе у доба Немањића“, који су задржали схватање историје и света формирано у детињству, а достојанство сматрају највишим императивом, истински жале за Косовом. Треба имати зрно лудила па пет година заредом, од 2007. до 2011, учествовати у двонедељном Видовданском маршу, пешачити од Београда до Грачанице…
ПРАВНИК ОД МАЛИХ НОГУ
Није, дакле, проблем што су се медији и заштитници људских права ујединили око прогона Мише Вацића из Владе. Проблем је што су се на њему зауставили.
Други учесник афере „саветник“, по природи ствари, био је Марко Ђурић. Овај правник студије је отпочео 2002. на београдском правном факултету, а окончао их је 2010. на Факултету за правосуђе и привреду новосадског Универзитета Привредна академија, чијом се дипломом мастера дичи и Тома Николић. Према подацима са Википедије, још као студент, 2008. године, објавио је правнополитичку анализу предложеног статута Аутономне Покрајине Војводине, а наредне године постао је координатор правног тима и асистент заменика председника странке. Чиме се квалификовао за бављење повратком и опстанком српског становништва на Косову и Метохији, заштитом културне баштине, пружањем помоћи и подршке локалној самоуправи, међународном сарадњом, економијом и правосуђем, остало је нејасно и кад је 2014. именован за директора Канцеларије.
Елем, кад је у медијима објављено да се осуђивани десничар Миша Вацић „запослио као саветник у Влади“, Марко Ђурић је одбацио ту вест као „измишљотине и клевете“ упућене на његов рачун, јер „немају шта друго да му пребаце“.
Тачно месец дана касније, Ђурић је потписао саопштење да је „раскинуо уговор о делу са Мишом Вацићем“!
Али овакво понашање, безобзирно лагање јавности у стварима везаним за институцију која му је поверена, никоме није засметало. Она иста јавност, која је запошљавање Мише Вацића сматрала „скандалом“, самозадовољно је вратила своју савест у стање хибернације, оценивши – исправно! – да је говеђа глава превелики залогај за мачка.
О достојности других, изнад Ђурића, за обављање државних и државничких послова, да и не говоримо…
Тако Миша Вацић остаје мера наших способности и реалних могућности, наше храбрости и наше воље да мењамо сопствене животе.
Јадно и бедно!
Извор: Њузвик
