Признајем, без кајања, да нисам одгледао ни минут серије о такозваном ”Божићном устанку” групе црногорских присталица екс-краља Николе Петровића, под вођством и покровитељством оних италијанских политичара који су хтели да уједине Црну Гору, Хрватску, Косово и Албанију у једну несрпску и антисрпску целину. А ипак ћу писати о њој.
Довољно ми је било да прочитам шта су о теми ове историјске сапунице рекли њен редитељ, монтажер и сценариста, Жељко Сошић и, посебно, један од главних глумаца, Младен Нелевић.
А Младен ме је потпуно избацио из колосека и шокирао лакоћом којом је, у опису свог лика у серији, у једној неправедној и политикантској реченици, описао ситуацију у Црној Гори након њеног ослобођења од Аустроугарске окупације (и скоро једногласне одлуке тамошњег становништва да се припоји победничкој Србији и будућој Краљевини Југославији).
Рекао је, а чућете то и сами, да су Црну Гору ”окупирала наша (њихова, ваљда) источна браћа” и онда наставио даље, као да је изрекао временску прогнозу.
Појео вук магарца, мисли Нелевић (иначе, по мени, одличан глумац), као и толико пута до сада.
САМО У СРБИЈИ
Србија је, иначе, позната као једина земља на свету која уопште не урачунава то шта је ко рекао или урадио против ње, понашајући се, сваки пут изнова, као да смо сви овде ненормални, слични дугоухим магарцима и сличним животињкама без свести и савести.
Само овде и нигде другде на свету можете оптуживати српске пале хероје за наводне ратне злочине, само овде можете исмевати наше светиње или нам нападати веру тек тако, опуштено, као да причате обичан виц или говорите пред неким трећим, ту неприсутним.
Овде је, уверили смо се, апсолутно све могуће (посебно када је уперено против нас), јер српско-југословенско памћење траје отприлике колико и оно златне рибице, што сваког јутра почиње свој живот испочетка у ограђеном акваријуму, у коме безумно плива у круг не сећајући се ничег из претходног дана.
Нигде се, али нигде, сем код нас, то не може радити без икаквих (пре свега моралних) последица по типове који се усуде да исмевају или злоупотребе гостопримство оних које су, због неке користи, јавно напали и осудили.
У Србији (која је то само по имену, али не и по карактеру) то не само да није кажњиво, већ се награђује у овдашњем малом друштванцету које већ одавно живи и паразитира од свог антисрпства. А има их онолико, и то све удобно ушушканих ликова што уредно паразитирају по српским министарствима и фондовима, живећи овде (на месту које мрзе и на све начине му се изругују) као бубрези у лоју.
И шта онда очекивати од једног црногорског глумца, који макар више времена проводи у Подгорици, на Цетињу и у својој викендици у селу Убли, него у хотелу ”Москва” на београдским (и, помало, ”зеленашким” и, још више, петоколонашким) Теразијама?
То и такво стање је неприродно и зато се не може одржати у историји овако малокрвни и кукавички народ, што се тако бедно и јадно односи према својим Заветима, својим идеалима, својим палим херојима и свом исконском, вековном тумачењу живота и света.
ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК
Није нам доста грешака оног нашег амбициозног Цетињанина краљевског рода (који се, иначе, и сматрао Црногорцем, како по месту рођења и по пореклу, тако и по карактеру), који нам је уништио државу и нацију након свих оних величанствених победа њему одане српске војске, па нам још треба и повампирење нечег што је апсолутна лаж у сваком погледу – оне ужасне тезе о наводној ”српској окупацији Црне Горе”.
Подсетићу оне који не знају да је у Црној Гори у време такозване ”Божићне побуне” (на Божић 1919. године) било не више од 500 војника српске и других јужнословенских националности (све од реда не-Србијанаца, а у оквиру ”Јадранских трупа”); да су Црном Гором после њеног ослобађања од Аустроугарске окупације управљале мешовите савезничке трупе (састављене од Француза, Енглеза, Американаца, Срба и Италијана), под командом генерала Венела, који је столовао у Котору; да су чак и најекстремнији антисрби у историји Црне Горе, Секула Дрљевић (Павелићев саветник у НДХ) и Савић Марковић Штедимлија (Артуковићева десна рука и један од покровитеља усташке ”Хрватске православне цркве”) били страсни промотери уједињења Црне Горе са Србијом након одласка Аустроугарских трупа из ових крајева (Дрљевић је и лично, с оружјем у руци, прогонио ”зеленашке” комите у годинама после рата и ”Божићног устанка”); да је, рецимо, један од главних вођа ”зеленашких” сецесиониста, сердар Јован Пламенац, пришао српској Народној радикалној странци Николе Пашића после пропасти њиховог устанка, а да су други њихови команданти на суђењу на Цетињу (25. новембра 1924) из свег гласа извикивали ”Живио краљ Александар Карађорђевић!” (и то на иницијативу свог вође Радојице Никчевића, претходно осуђеног на доживотну робију, па убрзо затим помилованог), док и они ретки преостали ”монтенегрини” (из Црногорске федералистичке странке) нису никада прешли 0.5 посто гласова на политичким изборима између два светска рата (толика је била њихова ”подршка” у народу); те да је сам ”црногорски престолонаследник Михаило Петровић” признао легитимитет краљу Александру и југосовенску идеју прихватио као своју…
А најстрашније од свега је то што су се најзагриженији антисрпски Црногорци (они који су се одрекли обилићевског и његошевског наслеђа сопствене традиције) сматрали најближим управо Хрватима и Илирима од свих народа из балканске регије, поричући чак и сваку крвну везу са Србима (називајући Црну Гору ”Црвеном Хрватском”).
Катастрофа за часне Црногорце јуначких времена, када су Косовски Завет и поуке Мандушића Вука постали само ”терет” који су ови несрећници одбацили онако лако и радосно као кад се скида оков са тела и тако ослобађа из ропства.
То је једна од највећих издаја самих себе у историји овог дела света, то што су се, због политике и династичких трвења, неке некада часне српске породице одрекле свега што је њиховим прецима била светиња која се – ни помишљу, а камоли речима или, не дај Боже, делом – није смела доводити у питање.
КАКО ПРЕД ЊЕГОША И МИЛОША
То све је, тако, порекао, сажето, за унутрашњу употребу (умиљавањем тамошњем диктатору), велики глумац али мали човек и никакав Србин, Младен Нелевић, поданички припадник ансамбла Црногорског народног позоришта и црногорских одрицатеља од заветног српства (искованог на медаљама Обилића за јунаштво и у тексту химне ”Онамо ‘намо” српског владара Николе Петровића (док је поносно србовао и ишао заветном стазом свих својих претходника).
Они који Младена памте као упечатљивог Његоша у серији ”Вук Караџић” и као сурог и орловски оштрог Мандушића Вука у ”Горском вијенцу” осетиће благу вртоглавицу због оваквог његовог искорака из сопствене судбине и породичне лозе његових часних српских предака.
Су чим пред тог истог ”твог” Његоша, Младене, и пред оног Милоша кога не признајеш, као ни, по теби, ”окупаторске војнике” (што су крварили на Церу, Колубари и Кајмакчалану за уједињење српства)?
Страшне се ствари дешавају са Србима који су издали своје српство онда када је Србији, њиховој јединој Отаџбини (без обзира из ког су српског завичаја рођењем и пореклом) тешко и најтеже, можда и у читавој историји (урачунавајући ту и ропство под Турцима и страдање под усташама у Другом светском рату).
Не оставља се мајка када је распета и у невољи, нападнута од свих. То је већ ствар витештва, не само ”националног осећаја” и тренутне користи.
ПС
Не смета мени што толики српски глумци играју у једној режимски интонираној, антисрпској и пропагандној ТВ серији (иза које стоје Јавни сервис Црне Горе и црногорска влада), већ што, поврх тога, ”имају образа” да додатно посоле и забибере читаву ствар оваквим изјавама и готово невероватним описом уједињења две српске државе и истог народа као некакве ”српске окупације Црне Горе”. То ми смета и погађа ме, и као (родом) Србина и као свесног присталицу српске – светосавске и светолазаревске – идеје.
Извор: Dragoslav Bokan, In4s
