Најбољи играч Новосађана и јуниорски репрезентативац Давид Мехић, чији је отац Омер погинуо у паду хеликоптера 13. марта 2015, за Блицспорт прича како се круна после деценије вратила у Нови Сад.
Мехић јуниор био је јунак тријумфа Војводине у петом мечу финала плеј-офа у одбојци против Црвене звезде (3:2 у победама). Судбина се пре две године на страшан начин поиграла са Давидом. Иако га је језива вест задесила када је био тинејџер (17 година), губитак родитеља је стоички поднео и постао је ослонац породице.
Прошао је кроз тешке тренутке, но за све то је награђен! Постао је херој Новог Сада, донео је титулу одбојкашима Војводине чекану 10 година!
Иако има тек 19, млади Мехић је најбољи играч Војводине.
– Трофеј првака државе посвећујем целој породици са којом ћу и прославити велики успех – поручио је за Блицспорт Мехић.
Да ли вас је трагична смрт оца ојачала и дала додатни мотив?
– Уф… Стварно ми је тешко да о томе причам – са болом у гласу је говорио Давид.
Да ли сте веровали да ће Нови Сад чак 10 година чекати на титулу?
– Војводина је најбољи клуб у држави и стварно нисам веровао да ће толико проћи до нове титуле. Сећам се да сам био на трибинама када је клуб претходно био шампион. Имао сам тада девет година и нисам очекивао да ћемо толико чекати. Тада сам мислио да је нормално да Војводина увек буде шампион. Веровао сам да ћемо бити прваци и када смо губили са 1:2 у сетовима. Било би глупо да смо испустили трофеј пред сјајним навијачима.
Остварили сте сан?
– Ово је било нешто најлепше што је могло да се деси и свакако је остварење снова. Још не могу да дођем себи, не могу да верујем да смо шампиони! Вече након победе смо са пехаром шетали градом и сви су нас заустављали. Нови Сад живи за одбојку! Велики успех смо славили до раних јутарњих сати.
Репрезентација?
– Дрес са националним грбом је сан за сваког одбојкаша. Ипак, не желим да се залећем. Током лета ћу играти за јуниорску селекцију и неколико дана ћу тренирати са сениорима. То ће за мене бити част!
На кога сте се угледали када сте почињали да тренирате одбојку?
– Мој узор је била читава генерација играча са Олимпијских игара у Сиднеју 2000. године. Тада сам имао свега две, три године, али сам устајао сваке ноћи како бих их гледао. Тада су вероватно сви знали да ћу постати одбојкаш.
Извор: sport.blic.rs
