У селима код Прешева и Бујановца где је НАТО бацио највише уранијумских бомби. Од завршетка агресије умрло 822 људи, углавном од карцинома. На удару млади
ИМАМ 73 године. Памтим свакојаке прилике. Али не сећам се да је у миру у овим нашим селима млад свет овако много умирао. Нема куће из које у последњих петнаестак година она најтежа болест није неког однела… Не бира Србе, Албанце, Роме, Македонце. Коси редом… Кажу да је то све због НАТО бомби и тог неког уранијума!
Прича нам ово Борко Алексић, угледни домаћин из села Буштрање код Прешева. Његово и суседна села Рељане, Братоселце и Букуревац, Боровац код Бујановца и Пљачковица код Врања, на неславном су списку места која су током НАТО агресије највише гађана бомбама са осиромашеним уранијумом.
– Тукли су без престанка, а највише последње две-три недеље – наставља деда Борко.
Полако наш саговорник устаје са клупе, одлази до витрине, из ње вади умрлицу са именом супруге Алтане Анке Алексић.
– Умрла је 2015, у најгорим мукама – каже деда Борко. – Била је ко челик. Тих ратних дана, док смо радили у пољу, а бомбе падале, склањао сам се. Она би увек остајала у њиви. Преблизу метама које су душмани циљали. Убрзо је почела да поболева… Кад су јој доктори рекли шта је, није имала ни 50 година…
Показује нам саговорник и црвене печате по свом лицу. Каже, први пут, по телу, појавили су му се одмах по експлозији једног пројектила, почетком јуна 1999. Од тада муку мучи с њима. Никако да их излечи.
– Пратим шта се пише и прича о тим бомбама са уранијумом – каже Борко. – Стручњаци говоре различито. Али, једно знам: моја Анка је још и била стара наспрам силне младежи коју је после рата рак однео. Углавном у четрдесетим годинама, а овде су људи увек били дуговечни. Живело се 80-90 година. У нашој махали Топојанци, има тридесетак кућа, а од рата је из сваке сахрањен по један млад човек. У Рељану је још горе. Сви поумираше… Баук рака надвио се над нама. Ушао у сваку кућу. Не може бити да то нема везе са тим бомбама.
Запажања нашег саговорника потврђује нам Братислав Трајковић, матичар у селу Рељане. Подаци из матичне књиге умрлих, које нам је предочио, забрињавају.
– Од завршетка рата умрло је 822 људи, а више од 80 одсто од канцера плућа и штитасте жлезде, тумора мозга, леукемије – тврди Трајковић. – Већина у доби од 42 до 55 година. Сви су из прешевских села Буштрање, Рељане, Алиђерце, Жуњице, Стрезовац, Големи Дол, Чукарка, Славујевац, Свињиште и Љаник. Рак нам десеткује младе. Нестадосмо.
Масовно оболевање, прича матичар, почело је три-четири године после рата. И још траје.
– Најгоре од свега је што ниједан стручњак никад није дошао да нас посаветује шта да радимо, како да се заштитимо, да ли да пијемо воду, које њиве да избегавамо, где смемо стоку да напасамо – каже Трајковић. – Је ли, колико и шта је од земље загађено – не знамо. А где ћемо одавде? Ту смо где смо. Само нека нам неко каже истину.
ДВОГЛАВО ТЕЛЕ
У ВЕТЕРИНАРСКОЈ станици у Бујановцу, др Миодраг Милковић, директор ове установе, показује нам главу телета са две главе.
– Рођено је царским резом 2007. године – каже Милковић. – Било је, после рата, још животиња са тешким аномалијама – двоглавост, више предњих или задњих ногу, отворена кичмена мождина, повећана глава, отворена трбушна дупља, поремећено зубало… Верујем да је све те малформације, односно стварања абнормалних ћелија у генетској структури животиња, узроковао осиромашени уранијум из НАТО бомби.
ЖРТВЕ ПЉАЧКОВИЦЕ
НАТО бомбардери су уранијумским пројектилима гађали и ТВ репетитор на Пљачковици изнад Врања. Од седморице радника врањског “Водовода” који су одмах после рата санирали тај простор од рака су умрла шесторица, најмлађи у 46. години, најстарији у 52. Жив је још Стојадин Стошић (53), али и он врло нарушеног здравља.
– Радили смо горе 25 дана – прича нам Стошић. – Два-три месеца потом добио сам алергију по телу са неким црвеним, модрим и жутим пликовима. Пребачен сам на Клинички центар у Београд. Испитивали су ме 55 дана, али нису ми рекли шта је. Сад ме боле плућа, кашљем, морам код лекара. А страх ме је шта ће ми рећи… Можда, не ваља…
Извор: Novosti.rs
