Србија

КАДА ЋЕ СЕ СРБИ ВРАТИТИ НА КОСОВО? Одговор Миломира Марића шокирао Србију!

Фото: Јутјуб

Измишљено је да је Вук Бранковић издао на Косову. Тек после пет векова робовања под Турцима је рехабилитован. Али још све српске издајнике зову Бранковићима. Никад се не зна ко је вера, а ко невера с Кнежеве вечере уочи Косовског боја, пише у новој колумни за Српски телеграф новинар Миломир Марић.

По ко зна који пут спасавамо се давно изгубљених битака и питамо се да ли је Косово срце Србије или камен око врата, који нас спречава да живимо као сав нормалан свет и уђемо у Европу и НАТО, где је сав пристојан свет из комшилука, осим нас. Тако су бар мислили ослободиоци од Милошевића и српских заблуда 5. октобра.

Једва смо Албанце убедили да буду Југословени, али немогуће је да буду Срби, говорио ми је легендарни генерал и министар спољних послова Коча Поповић. Чак ни он, као надреалистички песник, није то могао да замисли.

Пратио га је ореол лошег Србина. Тито му није дао да ослободи Београд, да се превише не прослави, и пустио га је да уђе у Загреб. Највећи српски џелат и главосеча Слободан Пенезић Крцун показивао је на Кочу прстом Брежњеву: Овај ништа не би урадио за Србију!

Александар Ранковић је у обрачунима с Кочом Поповићем користио једну стару аферу његовог стрица, који се обогатио као војни лиферанти – убацујући песак у брашно српским војницима, док је отац Ранковића, као обичан сељак, зарадио Албанску споменицу за сиромахе.

И други паметан Србин Марко Никезић, син заступника “Стандард ојла” у згради САНУ, упозоравао ме је да ће Милошевићева Србија лоше завршити, у границама и с угледом Недићеве Србије.

– Модерна Србија се не прави уз руљу таламбасе, већ из потаје парама. Захваљујући генексовцима и осталим спољнополитичким аждајама, постављао сам председнике општина у Дубровнику, Сплиту, Поречу.

С правом су се Хрвати љутили да смо их очерупали пошто их је Србија први пут у историји економски престигла и потчинила. Раније су нас само нападали за великосрпску хегемонију: ми смо то заиста и остварили, живом Титу упркос!

Ниједна Србија није довољно мала да не би била велика. Слаба Србија – јака Југославија била је политика и краља Александра и Јосипа Броза Тита. А то су прихватили и сви наши непријатељи из међународне заједнице до дана данашњег, да би згазили Србију.

И у Србији и у иностранству, увек је било популарно – урадити нешто против Србије. Створити црну легенду о Србима и трајно их ставити на стуб срама. Оптужити их за геноцид и наплатити им ратну штету.

Тридесет година ратова и несреће на Балкану потпаљивало је, контролисало и смиривало на хиљаде страних и домаћих шпијуна и обавештајаца. Неки су били маскирани у активисте Црвеног крста, лекаре без граница, дипломате, новинаре и мировне посреднике. Већина је продавала и оружје и људске органе, а глумила савест човечанства.

Само су двојица челника Државне безбедности Србије Јовица Станишић и Френки Симатовић осуђени за оно што су деценијама радили с Американцима, Русима, Енглезима, Французима… Ово им је хвала за спасавање палих пилота и унпрофораца, које је Младић био обесио за мостове и бандере да их погоде бомбе и изједу птице грабљивице.

Милошевић је стално сумњао да Станишић више ради за друге него за њега. Био је пркосан глас здравог разума у приватном породичном лудилу, која је до потпуне пропасти охрабривала српска интелектуална елита, добро знајући куда то води.

Добро, Јовица Станишић је кажњен што је пропустио толико понуђених шанси, које су можда и за све нас биле спасоносне. Звали су га са страхопоштовањем Ледени, а одбио је да буде други Апис у српског историји и ликвидира Милошевића. Требало је да постане српски Путин, коме ће Милошевић, добровољно као Јељцин, предати власт. Смењен је тек кад је Милошевића молио да не провоцира НАТО бомбардовање. Док су се Станишић и Американци питали, ОВК је била на листи терористичких и нарко-дилерских организација према класификацији Стејт департмента.

Милошевићу су се убили и отац и мајка, док је Мирјана Марковић, кћерка највеће издајнице у историји Србије. Зато су и одлучили да у њиховом херојском самоубиству колективно учествујемо сви ми и да се од те трауме никад не опоравимо.

После толико деценија и даље смо у мишоловци из које, практично, нема излаза. Мрцваре нас без милости и потуцамо се од немила до недрага, очекујући да буде што бити не може.

Како је могуће да најпаметнији Срби модерне епохе не знају оно што зна сваки албански сељак са Проклетија или хоџа из босанских забити. Да сила бога не моли, иако бог силу не воли, како се обично тешимо у невољи.

Узалудно чекамо коначну пропаст Америке, не примећујући како Србија пропада и празни се. Очекујемо да нас Русија одбрани кад ни себе не може. То није одскоро. И Карађорђе је чекао руску помоћ, док је Наполеон улазио у Москву.

После пада Берлинског зида, заратили смо око непостојећих граница када је Европа укидала своје границе које је вековима цртала у крви. Такмичили смо се ко ће даље да добаци. Некима је и Шешељева граница непостојећег Лондонског уговора Карлобаг-Карловац-Вировитица била прескромна и капитуланска у односу на поклич: Србија је дотле докле су српски гробови.

Сасвим озбиљно, генерал Ратко Младић ми је на врхунцу славе рекао да ће и овај последњи рат српска војска завршити на линији Трст-Беч, као и све претходне. То је наша најмања мера.

Да смо се коначно опаметили, најбоље говори хистерија и вриска у Приштини, Подгорици, Сарајеву. Одустајање од смртоносних граница, мирољубиво их правећи невидљивим у склопу мини-Шенгена, аутострада и брзих пруга према Сарајеву и Приштини, препознато је одмах као Четврта Југославија и обнова Душановог царства.

У ову погибељну авантуру Слободан Милошевић је ушао рачунајући да бар умемо да се бијемо ако већ ништа не знамо да радимо. А сви смо безусловном капитулацијом на Косову скупо платили ту трагичну заблуду. Док смо ратовали против Хрвата, Бошњака и Албанаца, правили смо се да с друге стране фронта није Америка, окупирана Европа и поражена Русија. Зато је и пресуђено у Хагу да се цео свет борио за слободу и људска права, док су Срби учествовали у удруженом злочиначком подухвату против светске цивилизације.

Свако бекство и излаз из те приче је величанствена победа, а не пораз, уколико и даље нећемо да се лажемо. Па пошто кошта да кошта!

 

 

 

 

 

 

Извор: Република.рс