С раздобљима и карактерима владара, и потенцијално мишљење о ЕУ варира, али једна константа опстаје: Србија и Европа одувек воде жив разговор о својим амбицијама и идентитету. Некад се слажу и разумеју, а некад причају различитим језицима…
Милош Обреновић
Први српски еврофанатик?
Кнез Милош Обреновић (1780-1860), вођа Другог српског устанка, мудром дипломатијом за Србију успео је да извојује аутономију унутар Османског царства. Гајио је посебно снажне везе са Аустроугарском па не треба имати сумње у његово проевропско опредељење, сматра Димитријевић.
– Вероватно би се разликовао у методологији у односу на Карађорђа: имао би сигурно шири спектар идеја у погледу сарадње са ЕУ – каже Димитријевић.
С друге стране, Антић наглашава да је књаз Милош био познат као велики дипломата и прилагодљив државник, али…
– Он је Србији доносио суверенитет, није га мењао за нешто друго. Он се борио и против бирократије. Уз то, Милошеву неуставну владу подржала је демократска Велика Британија у настојању да окружи Русију својим савезницима, па је на послетку кнез морао да оде из земље, а британски конзул да побегне назад у Британију – разрешава Антић дилему спољнополитичког усмерења Обреновића.
– Он би сигурно увео санкције Русији – слаже се Цветковић.
Никад против Русије
– Можемо ли да замислимо како Његош прихвата укључивање српских земаља у ЕУ? Пре свега, он је био митрополит на челу једне непризнате државе, теократије. Замисао да демократизује земљу, била би му далека. Али ако бисмо то и оставили по страни, целокупна Његошева идеологија и песничка инспирација засноване су на косовском завету. Верујем да би за њега чак и савремени наследник архиепископ Амфилохије деловао као умерењак – каже Антић.
С њим се слаже и Цветковић, али уз извесне ограде.
– Видело се да је у питању мудар човек. Није искључено да би доносио рационалне одлуке, али питање је како би убедио Црногорце да се одрекну Русије: култ Русије је у Црној Гори тада био огроман – каже Цветковић.
Путин пре Путина?
– Он, цар, свакако данас не би могао да се упореди с неким страначким конвертитом који игра улогу творца српске политике, а још мање с неком од бирократских сенки што воде процес укључивања у ЕУ – каже Чедомир Антић.
Срђан Цветковић, с друге стране, има другачију идеју.
– Ако правимо паралелу између оног и овог времена, морамо приметити да је тада Византија играла улогу Европске уније. Цар Душан је, међутим, желео да постане калиф наместо калифа и свакако је имао амбицију да успостави своје царство, што је била тежња глобализацији под скиптром једне идеје какву на неки начин данас имамо у виду ЕУ – каже Цветковић.
Ако је Византија била пандан ЕУ, није ли онда Душан Силни био оновековни – Путин?
– Можда бисмо могли и тако да кажемо, у шали, наравно – каже кроз смех Цветковић
Поглед ка Европи
– Ипак, не треба заборавити да су Француска и Британија биле потпуно ненаклоњене Првом српском устанку – додаје он.
Цветковић, ипак, истиче да су наше странке, наш политички систем били прављени по узору на европске, и да би Вожд дефинитивно био за улазак Србије у ЕУ.
С њим се слаже и Димитријевић, али по питању потенцијалног увођења санкција Русији, обојица напомињу: „Русија и Европа тада нису биле сукобљене стране“.
– Верујем да би Карађорђе био чврсто опредељен за ЕУ, али да ли би увео санкције Русији? Вероватно би се трудио да балансира – каже Димитријевић.
Цветковић пак сумња.
– Не знам колико би он био баш дипломата у томе – каже Цветковић.
Србија би била и у ЕУ и у НАТО
– Да је изашао као победник из рата и да је остао политички активан, Михаиловић би свакако био шампион европске идеје. Ипак, тешко је очекивати да би Југославија или Србија у Европску економску заједницу (ЕЕЗ, претходница ЕУ) могла да уђе пре Грчке и Шпаније, пошто би тешко одржала стабилност после рата. Ипак, ушла би у НАТО и тиме би постепено ступила и у ЕЕЗ – кеже Антић, али истовремено напомиње да је Михаиловић међу непријатељима комуниста био најближи Русији.
У ЕУ – зарад личне користи
– На спољнополитичком плану, међутим, покушао би да балансира: он је Русији иначе само једном рекао „њет“ – каже тај историчар.
Да је Јосип Броз хтео да уведе Југославију у ЕЕЗ, у том случају морао би да поништи све оно што је видео као своје животно дело: самоуправљање у привреди, братство и јединство у односима међу републикама (пошто би федерација временом морала да се распадне како би републике ушле у ЕЕЗ/ЕУ као равноправне) и, коначно, несврстаност у спољној политици, каже Антић.
– Да је Броз имао четрдесет година 1989, тешко бих могао да га замислим као председника неке социјалдемократске партије у вишестраначкој демократији. Да је доживео велике промене из 1989, власт свакако не би бранио силом насупрот глобалној плими. Његове праве наследнике у модерно доба видим у десетак милијардера насталих од биолошких потомака његове елите – каже Антић.
Цветковић се делимично слаже с тим: Тито је више волео власт од идеологије.
– Он би увео демократију, али би био нешто попут Милошевића – закључује Цветковић.
Они су управљали Србијом
Стефан Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 – 20. 12. 1355) био је српски средњовековни краљ (1331-1345) и први српски цар (1346-1355), односно цар Срба, Грка, и Бугара. Цар Душан је био највећи и најзначајнији владар свих Јужних Словена, моћан и утицајан, који је оправдано још за живота добио надимак Силни јер је Српско царство обухватало територије данашње Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Албаније, Македоније, Бугарске и Грчке.
Кнез Милош Обреновић (1780-1860) владао је Србијом у два наврата, од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.
Карађорђе или Црни Ђорђе (1768 -1817), оснивач династије Карађорђевића, сматра се оцем модерне Србије.
Јосип Броз Тито (1892-1980) био је председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1953. до смрти, 1980.
