Признајте себи искрено: Да ваше дете зна шта значи тај хлеб на вашем столу?
Срби су одувек поштовали хлеб. Можда зато што нам је то по некад била једина храна, а можда што смо се толико мучили да створимо „свој хлеб“.
Стари су нам често говорили „Хлеб није ничији слуга!“, па нам нису дозвољавали да на хлеб ставимо било коју другу храну. Мрва хлеба није смела да се баци. Ако би случајно пала, на брзину бисмо је подизали, прекрстили бисмо се и пољубили је.
Поштујући хлеб, ми смо поштовали своје претке, па и себе. Бацати хлеб значило је привлачити несрећу на себе.
Тада, када смо поштовали мрву хлеба, били смо скромни и повезани са собом. Знали смо ко смо и одакле смо.
Као потврда великог поштовања према хлебу у српском народу сведочи и прича о Патријарху Павлу:
„На пријему код Светозара Маровића, тадашњег председника Србије и Црне Горе, између осталих, гости су били патријарх Павле и Кофи Анан. Током вечере, у време поста, за патријарха су били сервирани риба, хлеб и поврће.
Кад је све завршио имао је салвету испред себе на којој је било око двадесетак мрвица. Он је тихо, не обраћајући пажњу на оно што се дешава око њега, сваку мрву покупио и појео.
Кад је завршио, упитали су га шта то ради, а он је одговорио да сваки пут тако једе и испричао шта је мрва хлеба за сваког човека и шта значе у односу на поштовање човека, живота, оних који немају…
„Не знате ви децо моја шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима оне представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо.“
Сетите се сваки пут гладне деце широм Африке и света када видите мрвице поред стола – рекао је тада патријарх Павле, а гости су били у шоку и замишљени због ових речи, прича наш саговорник.
Да је његов однос према хлебу и мрвицама заиста био такав потврдили су и манастиру Грачаница у коме је патријарх боравио. Он би сваки пут грдио монахиње због просипања хлеба поред стола.
Архимандрит Јован Радосављевић у књизи “С патријархом Павлом кроз живот” објаснио је откуд толико поштовање покојног патријарха Павла према храни и од кога је то научио.
Наиме, он је од оца Јакова Арсовића научио како се према храни треба опходити са поштовањем и да не треба ништа остављати поред тањира, а да просуто треба покупити.
„Једном приликом грицкао сам кору хлеба, а оно што је загорело оставио сам на крај тањира. Павле ме је упитао зашто сам то урадио, а кад сам му рекао да нећу да једем јер је загорело, узео ми је то загорело парче хлеба и појео.
Тако ме је застидео без иједне речи, да више никада нисам оставио мрвицу хлеба ван тањира или неко загорело парче,“ пише архимандрит Јован у својој књизи.“
Момо Капор је написао диван текст „Имати и немати“ управо о нама и нашем односу према хлебу:
„Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: “Нема…“
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало…“ и дете поново ишчезава у ђубрету. Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера.
Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи. Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.
Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте.
Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио. Изгубљене су све вере, сем религије стицања.
И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени, опет су све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине?
Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате… Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете.
Зову их – ђуброселектори!
На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима“.
А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.“
Признајте себи искрено: Да ваше дете зна шта значи тај хлеб на вашем столу? Да ли га расипа немило или сваку мрву чува и поштује као икону?
Како се ваше дете односи према хлебу, говори доста о вама и вашој породици. Чему га учите, чему се оно нада…
Извор:Стил/Вања Миленковић
