СЛУЧАЈ НЕСТАЛЕ БЕБЕ Иван је 24 године тражио брата близанца који на рођењу проглашен МРТВИМ, и нашао га на КОСОВУ

Ово би могао да буде један од 10.000 случајева несталих беба, за које се сумња да су седамдесетих и осамдесетих година прошлог века отете из породилишта широм Србије.

Почетак Иванове приче дешава се у болници у Свилајнцу, 7. маја 1979. године, где су рођени он и његов једнојајчани брат близанац Ненад. Како наводи, били су здрави и прави, са идентичном килажом и обимом главе, али…

– Све је било у реду и ништа није наговештавало да нешто не иде како треба. Ипак, истог дана нас двојица смо без знања и пристанка мајке, без упута и било какве пропратне документације пребачени на Институт за неонатологију у Београду. Кад је мој отац дошао у болницу у посету, сутрадан, речено му је да је једно дете преминуло, а да је друго у критичном стању, због воде у плућима. Речено му је да нас упише у матичну службу, што је он и учинио, а затим је дошао у Београд – наводи Иван.

„Чувајте оно што вам је остало“

Како даље прича, у Институту је тражио да преузме тело свог сина, али му то нису дозволили. Речено му је да све иде по процедури болнице и да ће накнадно добити документацију.

– Рекли су му: „Чувајте оно што је остало, друго дете вам је у критичном стању“. Било је то класично преусмеравање пажње – каже Иван.

Године су пролазиле, а породица Миљковић никада није добила документ о смрти близанца Ненада. Иван наводи да је његова мајка негде сумњала у званичну верзију, али ништа није предузимала све до 2003. године.

– Тада се на ТВ појавила прича слична нашој и одлучили смо да кренемо у потрагу за Ненадом – каже он и додаје да је у Свилајнцу у болници уписано да је умро 7. маја, а у Институту за неонатологију и у Општини Савски венац 8. маја.

Потрага за Ненадом

Прво су отишли у болници у Свилајнцу и тражили здравствену документацију. По Ивановим речима, од докумената добили су само протокол о порођају. Затим су се упутили у матичну службу, где је, како каже он, противзаконито констатована чињеница о смрти, али без икакве потврде о смрти и потребне пратеће документације.

Били смо и у Институту за неонатологију у Београду и тражили историју болести, обдукциони налаз, потврду о смрти, листу умрле деце из те године, листу лечене деце. Ништа од тога нису имали. Ишли смо и у општину Савски венац и тражили потврду о смрти и извод из књиге умрлих, а они су нас упутили на Институт за неонатологију – додаје Иван.

Како даље прича, на крају су отишли у Погребни завод у Рузвелтовој улици у Београду, али им је речено да Ненад тамо није сахрањен, као ни било које друго дете тог месеца са Института за неонатологију.

Продат породици на Косову?

– У Књизи држављана у Свилајнцу његово име је прецртано, а уместо њега уписана „Петровић Зорана Верица“, која је рођена 1978. године у Јагодини. Испоставиће се да је њен матични број уписан у личној карти мога брата – наводи Иван.

Тај матични број био је кључан у потрази за Ивановим братом Ненадом, јер су уместо бројки „72“, које су ознака за оне који су рођени у Шумадији биле уписане цифре „92“ које се односе на регион Косовске Митровице.

– Испоставило се да је мој брат продат једној албанској католичкој породици на КиМ. Преко својих веза у МУП-у, а захваљујући том матичном броју дошао сам до његове адресе, са које је одјављен 12. маја 1999. за време НАТО бомбардовања. Због избегличког таласа са Косова, са документима које је имао, није могао да мења адресу. Међутим, успео је у томе, захваљујући мом изводу из матичне књиге рођених. На крају се испоставило да живи у Београду – каже Иван.

„Хало, овде твој брат близанац Иван“

Након непуне две године, захваљујући приватној потрази и везама у МУП-у, породица Миљковић успела је да пронађе Ненада у главном граду. Први контакт, каже Иван, био је телефонски.

– Психички сам био спреман на то. Позвао сам га телефоном и одмах сам му рекао да сам његов брат близанац. Био је у шоку, распитивао се, а онда ми спустио слушалицу. Онда ме опет позвао. Убрзо смо се видели – прича он.

Како сведочи, није било тешко закључити да су браћа.

– Исти смо. Ипак, четири године након сусрета урадили смо и прватну ДНК анализу, која је потврдила оно што је било евидентно – да смо браћа. Његови „родитељи“ о томе како је дошао у њихову породицу, никад нису желели да говоре – испричао је Иван.

О његовом идентитету не жели да говори, јер им је, како каже, безбедност угрожена.

– Добијали смо претеће поруке и из полиције и из тужилаштва – тврди Иван.

Кривичне пријаве

На проналаску брата Ненада, Иван се међутим није зауставио. Како каже, поднео је низ кривичних пријава против бабица из Свилајнца, матичара, начелника општинске управе, надлежених у општини Савски венац, доктора и правнице у Институту за неонатологију…

– У једном тужилаштву нам је речено да не може да дође до процесуирања овог случаја, јер је застарео, у једном суду у Београду су га одбацили, јер је, како су образложили, предмет неуредан. Ипак, Републичко јавно тужилаштво проследило је случај Специјалном тужилаштву за организовани криминал, а сада је предмет на апелацији – завршава он.

Извор: Blic.rs