Политичари бивших југословенских република, данас самосталних држава, показали су у фебруару целу лепезу односа према руководству у Москви – од искрене жеље за сарадњом, меркантилних осмеха до најружнијих оптужби. Русија се нашла у балканском политичком лавиринту и само они који познају прилике могу да разумеју ту парадоксалну ситуацију.
Словенија, прва чланица НАТО и ЕУ (март и јун 2004), одлично сарађује са Русијом, док најмања земља на Балкану, чији су се грађани од давнина поносили пријатељством тврдећи „нас и Руса 300 милиона“, сада има изузетно лоше односе са Москвом. Хрватска нема амбасадора у Москви, а у Загребу коментатори сваку изјаву руског амбасадора Азимова дочекују салвама критика. У БиХ је ситуација још замршенија. Бошњачки и хрватски представници у врху државе љути су на Москву јер сматрају да лобира за српске интересе. Република Српска има одличне односе и њен председник Милорад Додик се од свих балканских политичара највише пута срео са Путином. Власт у Македонији има незахвалну позицију јер свако приближавање Москви иритира Вашингтон, што користе Албанци.
Србија гаји традиционално добре односе са Москвом, не постоје никаква спорна питања, а каква ће бити економска сарадња зависи пре свега од развоја српске привреде.
МАЛЕНА Словенија служи за пример како се у политичкој пракси остварује народна „умиљато јагње две мајке сиса“. Путин је у Кремљу 10. фебруара 2017. примио председника Словеније Борута Пахора. То је њихов пети сусрет у последњих осам година. Русија обезбеђује 70 одсто потреба гаса које користи Словенија. Руске железнице су спремне да учествују у модернизацији словеначких пруга, што је инвестиција у висини једне милијарде. Словенци у Русији одлично продају лекове, пошто су први од свих странаца направили и фабрику у Подмосковљу.
Пахорова посета Москви подстакла је хрватске медије да питају како то да Словенија може да сарађује са Русијом упркос санкцијама а Хрватска не, прозивајући хрватско руководство које послушно извршава директиве Вашингтона. Ионако лоше односе захладио је премијер Андреј Пленковић, у новембру 2016. сугеришући Кијеву да у интеграцији Донбаса „користе хрватско искуство“. Из Москве му је поручено да се бави хроничним проблемом кршења људских права Срба и других мањина у Хрватској, а не Украјином и подсетили га да су „Олујом“ и „Бљеском“ протерали 250.000 Срба.
Коректан однос према БиХ и Македонији Москва је показала и одлуком да им после много година врати совјетски клириншки доларски дуг настао у време Југославије. Својих 60 милиона долара Македонија је већ добила, а ускоро ће 125 добити БиХ.
Није спорно да Москва жели још бољу сарадњу са Републиком Српском, али хоће да развија односе и са целом БиХ. Много пута су истицали да подржавају јачање стабилности у БиХ на основу Дејтонског споразума, али су против да власти у Сарајеву праве било какву нову конструкцију државе на штету Срба.
Црна Гора је пример како руководство може традиционалног пријатеља да претвори у – непријатеља. Оптужба Ђукановића, лидера ДПС-а на скупу у Никшићу 9. фебруара, да је Москва на дан парламентарних избора 16. октобра покушала да направи крвопролиће тако што је на њега као премијера организовала атентат, само је део пропагандног рата против Русије.
– Кампања против Русије није нова, само је ушла у нову етапу црногорски власти. Доказа за њихове оптужбе нема – тврде у руском министарству иностраних послова. У Москви знају да је сва кампања власти у Подгорици везана за њихову жељу да што пре уђу у НАТО, не уважавајући мишљење својих грађана.
Сергеј Лавров је током посете Београду са доста горчине говорио о црногорском руководству. Оптужио је Ђукановића да је издао Русију и прекршио своја обећања и обавезе. Није рекао шта су то Ђукановић и његова у то време десна рука, Милан Роћен, некадашњи амбасадор у Москви, касније министар спољних послова Црне Горе, обећавали Русима. Неоспорно је да је црногорски режим у време осамостаљивања захваљујући Милану Роћену имао одличне односе са важним руским министрима, међу којима су Лавров и Шојгу. У то време, Москву уопште није интересовала црногорска опозиција, контактирало се само са Миловом дружином. Све се суновратило кад је Мило увео санкције „мајци Русији“.
Кад се све то зна, јасно је због чега је Путин више пута рекао да је Србија највернији савезник Русији на Балкану. Став српског руководства да ни под каквим притиском не уведе санкције, прави је мелем на руску рану. Драго им је и то да у Београду одлично разумеју да је сторнирање „Јужног тока“ мотивисано политички а не економски. Став о Косову Руси не намеравају да мењају и све спекулације о тобожњој трговини за западно признање Крима као руске територије су без основа.
МОСКВА ПОГУРАЛА ЈЕРЕМИЋА
УОЧИ председничких избора у Србији неки кандидати се такмиче да убеде гласаче да имају „најбоље односе са Кремљом“. Српски таблоиди нападају Вука Јеремића да је противника Русије, ми који годинама пратимо овдашња збивања знамо да је Јеремић догурао високо у борби за главну фотељу ОУН захваљујући Москви, а зауставили су га Вашингтон и Лондон.
Извор: Novosti.rs
