И крик и песма обележили су победе и страдања српских војника. „Лек за душу“ подстрек за освајања, музика је била верни пратилац.
У боју, рову, болници, на броду, певале су се „Солунске песме“ које се и данас радо слушају, иако су временом аутори заборављени. Етномузиколог Мирјана Дробац за Јутарњи програм РТС-а испричала да нема много писаних података о томе ко је компоновао мелодије ових песама.
– За песме „Ко то каже, ко то лаже Србија је мала”, „Српска се труба са Косова чује”, далеко популарније и лепше „Креће се лађа француска” и „Тамо далеко” поуздано знамо да је текст написао учитељ Михајло Заставниковић. Међутим, за ауторе музике је веома дискутабилно и веома проблематично питање – каже Мирјана Дробац.
Звук војне трубе будио је патриотска осећања, одржавао борбени дух, а истовремено по мелодији, знало се ком војном роду марш припада.
– Можемо их класификовати, да су то били маршеви који су били посвећени знаменитим личностима – Марш краља Петра, али су постојали и маршеви који су били посвећени одређеним родовима војске: Пешадијски марш, тобџијски марш, данас познат као тобџијско коло, ту је био и коњички марш и сви остали родови су имали своје маршеве – каже Мирјана Дробац
„Ој Србијо, мила мати“ била је једна од омиљених песама и пре Првог светског рата. Компоновао ју је Чех Војтех Шистек на стихове песника Луке Сарића.
– Податак да се ова песма певала у Првом светском рату, иако је настала крајем 19. века, потврдио је и амерички новинар Џон Рид, који у својим путописима које је објавио након Првог светског рата, записао да је ову песму чуо када су је певали српски војници – истиче Мирјана Дробац.
У белешкама о народу који „гине и пева“ Џон Рид још наводи: „Циганин-виолиниста дивље је свирао, држећи своју виолину с једном струном за врат, издељан грубо у облику коњске главе. Поред њега лежали су војници и певали најновију песму о поразу Аустријанаца: „Дош’о Шваба све до Раље, а од Раље никуд даље“”.
Ову песму као и многе друге седамдесетих година забележио је и снимио композитор Жарко Петровић на албуму „Солунске песме“, због чега је добио и велико признање – чувену Солунску звезду.
– Ја сам осетио да су они певали нешто друго. Не народне које смо ми касније певали, а забавна музика тада није ни постојала, него о томе хоће ли се ускоро кући враћати: „Завичају мили крају”, „Леле дуње ранке”, о кокошима, о воловима, о ливадама, шљивама, њивама – објашњава Петровић.
О селу, њиви и жени у Првом светском рату, певао је и артиљерац Јеремија Крстић, а ова песма је и данас популарна.
– У збирци ратних песама, „Солунских песама” од 1912. до 1918. има око 120 песама са речима. Унете су и химни и народна кола – каже Жарко Петровић. То су била коло Српкиња, Неда гривна, чувено Баба Мндрино коло – додаје Мирјана Дробац.
Певала се и песма Ива Тијародвића „Миловао сам гараве и плаве”, а чувена певачица Софка Николић говорила је да је песму „Цојле Манојле“ чула од старог Солунца. Ипак, синоним за Први светски рат, најпопуларнија и најизвођенија песма је „Тамо далеко“.
Ова незванична химна српског војника објединила је чежњу за завичајем, патњу, ратну страхоту, али и снагу народа који је и касније.
Извор: Telegraf.rs
