Србија

ЦЕО АУТОБУС ЈЕ ПЛАКАО: Судбински сусрет после 40 година! Рада је показала другарици место састанка са првом љубави, а онда

У свету у којем се људи често срећу и растају, судбински сусрети су ретки као драгоцени бисери. Ова прича почиње у Лесковцу, где су двоје младих људи били нераздвојни у својим средњошколским данима, али их је живот одвео свакога на свој пут. Након тачно четрдесет година, судбина је поновно спојила ове две душе – у аутобусу.

Радмила и Иван су се први пут срели у првим разредима гимназије. Она је била тиха и стидљива девојка, а он харизматичан момак који је увек био у центру пажње. Њихова прича није била типична, али била је искрена и испуњена правом љубављу. Дружили су се, размењивали писма, чекали се испред школе и гледали заласке сунца заједно.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Обоје су се венчали, подигли породице али никада нису заборавили своју прву љубав
Њихова генерација је мислила да ће њих двоје заувек остати заједно. Нажалост, судбина је одлучила другачије. Након завршетка гимназије, Иван се прикључио војсци и одселио са породицом, а Радмила је добила посао у Београду. Контакт су изгубили, а године су пролазиле. Обоје су се венчали, подигли породице али никада нису заборавили своју прву љубав, пише Југмедиа.рс.

Једног августовског јутра, Радмила је са реуматским боловима села у аутобус и одлучила да коначно посети Сијаринску Бању о којој су јој причале пријатељице. Није ни сањала да ће тај дан бити другачији од свих осталих. Док је аутобус пролазио кроз центар Лесковца, Радмила је показивала пријатељици кроз прозор терасу стана у којем је становао Иван током гимназијских дана.

„Ево баш ту је живео, некад сам стајала са друге стране улице само да бих га видела. Е, а овамо са леве стране је била Гимназија, не знам да ли је још ту. Лесковац се доста променио од тада”, причала је Радмила стојећи како би што боље осмотрила места која су у њој пробудила сећања стара 4 деценије.

У том тренутку, чуо се мушки глас два седишта испред ње: „Да, још увек је на истом месту наша Гимназија“.

У аутобусу је настала тишина. Радмила је стајала скамењена и пар минута није могла да проговори ни реч. Старији човек устао је са седишта и окренуо се ка њој.

– Радмила, да ли сте то ви?

– Ја сам, ја сам. Иване, па да ли је ово могуће? Да ли се ово заиста дешава?

– Ја сам, Радмила. Идем у ону бању за коју кажу да одеш стар, вратиш се млад. Чуо сам, немојте да замерите да и ви путујете тамо.

– Да, и ја идем тамо. Каква случајност, судбина, не знам шта је. Да ли си болестан? Или идеш само да одмориш?, питала је сада Радмила без персирања.

– Идем да одморим, да ли и ти путујеш са супругом на одмор?, питао је стари шармер Иван.

– Путујем са пријатељицом, супруг ми је преминуо пре 12 година. А са ким ти путујеш?

– Сам. Моја супруга је преминула пре 20 година. Разговараћемо о свему, о породицама, животу, каријерама. Ускоро стижемо”, одговорио је Иван и поново сео.

Свима у аутобусу кренуле су сузе

Свима у аутобусу кренуле су сузе. Њихов први сусрет после 40 година био је пун мешавине емоција. Аутобус је путовао кроз пејзаже и сећања. Из Радмилине приче, који смо имали прилике да чујемо, могли сте осетити дубоку повезаност која никада није нестала. Иако су прошли кроз различите путеве живота, схватили су да су обоје носили део једно другог у својим срцима све ове године. Њихов сусрет у аутобусу није био само састанак старих пријатеља, већ и састанак душа које су се поново спојиле.

Радмилина и Иванова прича показује да љубав може преживети време и удаљеност, и да судбина има начин да поново споји оно што је одувек припадало заједно.

Растали смо се када смо стигли на одредиште, а Радмилу и Ивана срели смо пар дана касније како седе на клупици поред реке док јој он прича “нешто врло важно” а она помно слуша и гледа у њега.

Извор: Југмедиа

СРБИЈА

РУСИЈА

СВЕТ

ПРАВОСЛАВЉЕ